Pronašla sam jednu reč pod jastukom, jutros. Dugo sam takvu reč tražila, uzalud. U senkama, u drvoredima, u zalascima. I onda, najednom, sama se stvorila, kao blagoslov. Bila je tu. Ogrnuta vetrom i tvojim osmehom. Govorila je mnogo toga. Nečujno, nestvarno. Namigivala je šeretski, ozarila me. Pretvarala se čas u jedan, čas u drugi oblik. Znala sam, iako snena. Bila je sve to. Žudnja, potreba, bliskost, ljubav, pripadanje, davanje, ispunjenje. Bila je sve. A opet, samo jedna obična reč.

( Čitaj dalje )

Ulećem žurno u autobus,koi je već pun đaka,tihog mrmljanja,uspavanih faca.
Dok pokušavam preko ramena nekog lika da pročitam naslov u jutarnjim novinama, jedan ranac me stalno lupa u glavu,meni se polako pritisak diže,ali na svu sreću vlasnika ranca on izlazi na stanici.taman kada sam hteo da se vratim čitanju naslova,lik je okrenuo stranicu.Tu sam definitivni pop… .U tom je naišla i moja autobuska stanica na kojoj sam trebao da siđem .Cim levo cim desno i poleteh kroz autobus kao topovsko đule,popadoše ljudi oko mene ali još jedna pobeda je izvojevana sišao sam.

( Čitaj dalje )

Zvoni mi mobilni 5,50.
Sanjiv se gegam do kuhinje,palim plinski šporet i stavljam džezvu za kafu.
Dok prebiram po glavi šta moram danas da uradim,voda za kafu već vri,dodajem 2 kašikice šećera i tri kafe.Volim da jutarnja bude jaka, da me probudi.U 6.45 izlazim iz kuće i trčim na autobus,dok mi mozak užurbano razmišlja na koi ulaz da uđem da ne bih se sudario sa onom aždahom od direktorke.Odmah me preseče onaj poznati grč u stomaku.
(nastavak sledi)

Počela sam čini mi se da ''intenzivno'' živim.To je otprilike poput osećaja kod šopera kad krenu da trpaju u korpe i kolica grdosiju stvari,koje im trebaju,a više ne trebaju,ali kad kreneš nema zaustavljanja...lako.Čak i kad me pitaju ''Ša' ima novo?'',prosto pričam o aktuelnom,jer toliko sam ''pazarila'' u super-mini-urbanom ''diskontu'' života,da svakim sekundom sve je već stara vest.Kol'ko para?Eeee pa račun stiže tek na kraju ''meseca''!
Sada kad pomislim na sate i sate u fotelji, sa pogledom na nebo u sobi novobeogradskog nebodera,u kojima sam i mislila kao i gledala na život očima uprtim u svaki oblak koji naidje,čini se da sam više živela tako mirujući.

( Čitaj dalje )

Mlatim tako po netu i listam vip postove, kad ono tamo, raspisali se kao neki cyber monasi. Pa im lepo. Komentarišu. Za neke sam mislio da su nestali sa neta, da imaju važnija posla ili su se uozbiljili. Kad ono ispod ćebeta vire nosići i trepću okicama dobro poznati blogeraši. I to registrovani odavno i napisali tonu postova. Ja sam izgleda bio odsutan i nisam ispratio razvoj u tom pravcu. Al ovo nije bilo uopšte ono što sam hteo da napišem i nije tema ovog posta. Verovali ili ne.

kao neki zec
oprezno koračam
na prstima proveravam podlogu
više puta
osvrćem se
držim ravnotežu
njuškam i osluškujem
izdržavam
jer ne želim nikoga da povredim
verovali ili ne
a mogao bih
da pustim kandže kao tigar
kao lav
da arlauknem
da ti se zaledi krv u žilama
da ti pokažem zube da posediš
da te polomim kao srnu
za doručak
za užinu
heee
verovali ili ne
tolku snagu imam ja
ali je kontrolišem
i ponekad se pitam ko me je to disciplinovao
i onda se pogledam u ogledalo
verovali ili ne
heee

8-)