Iskrsao je te noci iz tame hodnika masuci belom, najlonskom, eko-neprijateljskom kesom. Stegao me pomerajuci mi nabudzeni brushalter i ono u njemu, ni najmanje ne mareci za ocigledno ulozen napor da se spoljasnjost dovede u koliko toliko pristojno stanje. Poljubio me u kosu neprekidno pricajuci o kisi, o vetru, o mesecima, o godinama, o nepromenljivosti, o kruzenju, o kisi… Gurnuo mi kesu u ruke nonsalantno. “Sitnica je, ali sam hteo da imas…”

Koristim je kao izgovor da se izmaknem od bujice reci, uspomena i emocija… Postavljam kesu kao branu i ljubomorno branim sopstvenu pustinju u glavi i telu.

( Čitaj dalje )

Noćas želim da si ovde, kraj mene. Sipi dosadna jesenja kiša, i tuga je velika kao okean, kao nebesko prostranstvo.
Noćas želim da me držiš za ruku, govoriš da je sve u redu, da si tu, da nigde ne ideš.

Želja je velika. Jedina. Svih ovih godina ista.

Kad pomislim da se gasi i poslednja iskra, ti ponovo razbuktaš vatru, i želja ispliva na površinu.

A trudim se da je sakrijem. Od svih, od sebe same. Ne mogu.

Pitam se zašto. To pitanje postavljam svih ovih godina.

( Čitaj dalje )

Drzim te u tajnosti i chuvam te, jer ti si moja tajna. Ushushkan i tako brizljivo sakriven od tudjih pogleda koji razaraju poput britkih ivica chelichnih sechiva, ostajesh u meni, kao da te nema, a ima te, i samo ja to smem da znam. Samo je mojim rukama dopushteno da blago dodiruju tvoje sharene snove, ispletene na jastuku nashih zajednichkih lutanja, da ih miluju, prevrcu poput prashnjavih stranica stare knjige, knjige koja je toliko draga, da joj se i posle svih godina predanog chitanja, opet odano vracamo.

( Čitaj dalje )

Ima neshto, ta neka chudna supstanca, misteriozni element koji je poput radioaktivnog materijala, ugrozava, i najblazi dodir ga moze pokrenuti. Postanesh druga osoba.

Zamishljam tako, neku zlatnu chashu u svom srcu, potpuno praznu, ali se svakog dana lagano puni. Gorchinom. I dodje mi da je razbijem, da je prospem, izlozim njen dragoceno skupljani sadrzaj hirovima prirode ili pak da utonem u nju, nechujno, pretvorim se u providan mehuric i ostanem tako da plutam u njenom okeanu bola.

( Čitaj dalje )

Poveriću ti jednu tajnu Vreme si ti
Vreme je žena Ono oseća
Potrebu da mu se udvara i da se klekne
Pred njegove noge kao kad se haljina raširi
Vreme je kao kosa beskrajna
Očešljana
Ogledalo koje dah zamućuje i dah razbistrava
Vreme si ti koje spava u zoru kad se budi
I kao nož si koji prolazi kroz moje grlo
Oh što ne mogu da iskažem tu neprolaznu moru vremena
Tu moru vremena zaustavljenu kao krv u venama plavim
I najgore je što je želja beskrajna i neispunjena
Ta žeđ oka kad ti koračaš po odaji
I ja znam da ne treba razbijati čaroliju
Mnogo je gore nego da te osetim stranom
Da bežiš sa mislima izvan nas
I srcem već u nekom drugom veku
Bože moj kako su reči teške A u stvari jeste to
Moja ljubav iznad zadovoljstava
Moja ljubav van domašaja današnjeg udarca
Ti koja kucaš na moju slepoočnicu kao časovnik
I ako ti ne dišeš gušim se
I po mojoj puti kolebaš se i zastaješ svojim stopalom
Veliku tajnu hoću da ti kažem Svaka reč
Na mojoj usni sirotica je koja prosi
Jednu sitnicu za tvoje ruke stvarčicu koja tami pod tvojim pogledom
I zato ja kažem tako često da te volim
U nedostatku dovoljno jasnog kristala izraza koju bi ti stavila sebi oko vrata
Ne vređaj se zbog mog prostačkog govora
Prosta je voda koja izaziva taj neprijatni šum u vatri
Reći ću ti veliku tajnu Ja ne znam
Da govorim o vremenu koje na tebe liči
Ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim
Kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice
Mašu rukom pošto su vozovi otišli
Šaka se smiruje tek pod novim teretom suza
Hoću da ti kažem veliku tajnu Bojim se tebe
Bojim se onog što te prati večerom ka prozorima
I gestove koje ti činiš od reči koje se ne izgovaraju
Bojim se vremena brzog i laganog bojim se tebe
Hoću da ti kažem veliku tajnu Zatvori sva vrata
Lakše je umreti nego voleti
Zato ja sebe mučim životom
Ljubavi moja.

( Čitaj dalje )

Covek se mora nauciti strpljenju.
Normalno je da kad si mlad, budes plahovit, brz i nestrpljiv. Ali najvise zbog nestrpljivosti, mnogo puta nam se desi da ulazimo iz greske u gresku.
Vremenom, naucimo neke stvari na svojim greskama, a one su najbolnije, pa i strpljenju.
Strpljenje nije vezano samo za trenutno stanje ili cekanje od nekoliko minuta do cilja. Strpljenje je zivotni smisao, resavanje mnogobrojnih problema, vremensko neograniceno stanje koje se moze meriti brojem godina zivota.

( Čitaj dalje )