Ramena me bole od tereta.Bol mi pritiska dušu i savija na dole.
Nestvarno dotiče stvarno. Pokušavam plivati. Da odagnam sve pokušavam.
Privijam te kao melem na ranu. Prijas tako čarobno.
Želela bih te dodirnuti umornog i pospanog.
Staviti jagodice prstiju na ramena i lagano skliznuti ka nadlakticama.
Da osetis nežnost koju ti želim dati. Isto onako kako i uzimam.
Lagano ispijajući kao gutljaj vina.
Docekati te, zagrliti i dotaknuti vrhom usana obrve.

( Čitaj dalje )

Pronašla sam jednu reč pod jastukom, jutros. Dugo sam takvu reč tražila, uzalud. U senkama, u drvoredima, u zalascima. I onda, najednom, sama se stvorila, kao blagoslov. Bila je tu. Ogrnuta vetrom i tvojim osmehom. Govorila je mnogo toga. Nečujno, nestvarno. Namigivala je šeretski, ozarila me. Pretvarala se čas u jedan, čas u drugi oblik. Znala sam, iako snena. Bila je sve to. Žudnja, potreba, bliskost, ljubav, pripadanje, davanje, ispunjenje. Bila je sve. A opet, samo jedna obična reč.

( Čitaj dalje )