Постало је неподношљиво тешко устати из кревета и догорети дан мимо свог малог света. Ови краду јавно, ови краду тајно, ови путују, они се радују што су се огребли за џ клопицу, не најели се… а ми све ситнији и небитнији. Е кад је дошло да се и попови туку зарад квадрата свет се стварно окренуо наопако!

( Čitaj dalje )

— Мама нисам могао ноћас да спавам, правио сам списак обавеза у глави.
— И?
— Данас сам записао на папиру распоред контролиних и писмених задатака, распоред утакмица за школу, за млађу селекцију и за први тим; када ћу да напишем матурски рад, када су припреме за пријемни испит за упис на факултет у школи и којим данима имам припреме на факултету у Београду.

( Čitaj dalje )

Ово прија.

( Čitaj dalje )

Измиче ми време. Оно које не постоји чини да ме све мање има. Растачем се и тамо где не плавим, ко потајница, жуборим. Свакога дана сусрећем људе жедне незнамнијачега, нарогушене и духом сасушене. Потроше ме и пре поднева. Негде је записано да то иде с годинама, а ја пишем да то иде са свеколиком бедом овогјединог живота.

( Čitaj dalje )

Примаћи се мразом осликаном прозору и приљубити лице до белине царства неба. У замагљеном погледу још једна сезона дубоког сна. Рамена присно обгрљена глувом тишином, на челу исцртана крила. Ни мања ни већа. Увек иста и увек раширена. Давно сам заволела та своја маштовита пера, глатка и сјајна, спремна да на миг промрзлина произведу паперјасто лепршање и најмањих капљица напредних промисли.

( Čitaj dalje )

Ne znam kako sam se ponadala da bih mogla reći sve što mi se negde iznutra govori, ali jesam. Uželela sam se da sama sa sobom ( i s tobom, i tobom, tobom...) kuckam onako kako mi dođe. Naiđoh ovim šorom i bacih pogled. Nisam gledala koga ima, već koga nema. Ovde nas stvarno ima u vr' glave desetak, i svi se na ovaj ili onaj način znamo. Kako mi dođe — nije baš slobodno ovde. Znam, za slobodu je trebalo otići u neku debelu anonimnost, na neko peto mesto, gde me ne bi poznali po slovima.

( Čitaj dalje )

Zaurlao je kao zver. Graške znoja kotrljale su mu se niz naborano čelo. Plakalo mu se. Na ivičnjaku je stajala ona. Nemo ga je posmatrala. Da je znao, da je mogao, utopio bi se u njenom pogledu dok bol ne umine. Ovako je još uvek bauljao u potrazi za odlukom. Bljuvao. Nikome potreban, nikome dovoljno drag. U sebi tužan i samom sebi ružan. Samoubica sa strahom od padanja. Ubica bez oružja. Lutalica.

Pustio se iz kola i zaigrao sam.

+ 2, 3, 4 до 5, или више, а можда сам даље заборавила да бројим.
А можда и нећу. Хоће ми се. Навукла капуљачу, заузела гард.
Јутро ће променити све. Осим људи.

.

( Čitaj dalje )

Nemam kad… imam naslov. Ići ću na izmeni, posle kada se dočepam kuće. Metnuću ćirilični font, da me bolje razumete.

Затвори се напукли капак, крадом, па онда и прозорско окно. Навуку се завесе из прошлог века и набави мачка да се по њима пење. У готово зарђалој брави једном окренут кључ. Шта ако нисам закључала?! Вратим се да проверим. Окренух још једном круг. Звецну у одавно испражњеној тацни за слатко.

( Čitaj dalje )