Измиче ми време. Оно које не постоји чини да ме све мање има. Растачем се и тамо где не плавим, ко потајница, жуборим. Свакога дана сусрећем људе жедне незнамнијачега, нарогушене и духом сасушене. Потроше ме и пре поднева. Негде је записано да то иде с годинама, а ја пишем да то иде са свеколиком бедом овогјединог живота. И немам ја ништа против туђих избора, молим лепо, али имам против мојих сапетих и зајажених плодоносних ширина. Није ми до едукације маса, мени је до пробијања наметнутих брана. До слободе која зна да пева.
То смета чак и онда када никога не омета.