Nekada davno kada smo ja i supruga projektovali neke svoje vizije za budućnost samo onako ovlaš smo se dotakli zaposlenja. Brzo nakon toga sa samo po jednom konstatacijom prešli smo na sledeću temu. Struje mora biti a i škola će uvek postojati .........Električar i profesor .Budućnost zagarantovana

danas je moj grad zadnji put umao dežurnu službu el vojvodine, gotovo je — od sutra prelazim na novi raspored. Ravno petnaest godina sam bio u njoj i osećam se po malo čudno, biće to nov život, vikendi i praznici su moji i moje porodice. Kažem čudno se osećam .Sa jedne strane trebalo bi da sam sretan ali sa druge doza nesigurnosti se uvlači u one planove od početka teksta. Eto, ko kaže da struje mora biti uvek, nemora. Za početak će biti ovako — čekaš ponedeljak za sve pojedinačne probleme. Kasnije, ko zna

U sdrugoj polovini neznanje se uvuklo odavno, dece sve manje svake godine odeljenje manje, ko kaže da škole uvek mora biti. Nema đaka — nema škole — nema…

......................i tako, gledam tu našu stazu sve uža i uža je negde tamo napred .što bi Drvce reklo, ideje ........a ideja je mnogo, relativno ostvarljive ali dali će biti isplative?

Idu crna vremena za onu našu projekciju sa početka teksta a odluke se kao što znamo moraju malčice ranije donositi, bistre glave