Prazne su mi cipele
obuću ih
i haljine su prazne
samo ih sada promatram nevoljno
na knjigama nema mojih ruku
ne čita mi se
sve te sitne obične stvari
pretvorile su se u scenografiju
nedostajem

par poteza i oživeću je.

Ćutim.
Glas će me ugristi
oko neće izdržati
utroba pod grlom zavrištaće

Sve te male obične stvari
tvoje košulje
šešir
šuškanje kaputa kad ulaziš u kuću
zveckanje jednog tanjira više
jedne vinske čaše više
zvuk trenja stolice o tepih dok je privlačiš ka stolu
svi ti papiri, pripreme časova, planovi, dnevnici
sve te uobičajene scene tvog recitovanja Jesenjina
sve te male obične reči
Koja je kravata lepša,
ti imaš ukusa, ćeri
Dodaj mi naočare
Dolaze mi drugari
sve te šoljice kafe koje posle treba oprati
sve te male obične stvari

glavom kroz zid februarskih potonuća
deset godina ne uspevam
u košulje tvoj miris ugurati
ne uspevam
sve te male obične stvari
oživeti

krijem se u mastilu
nemoći.

( Čitaj dalje )

Čitaj dalje )

Ово прија.

( Čitaj dalje )

Измиче ми време. Оно које не постоји чини да ме све мање има. Растачем се и тамо где не плавим, ко потајница, жуборим. Свакога дана сусрећем људе жедне незнамнијачега, нарогушене и духом сасушене. Потроше ме и пре поднева. Негде је записано да то иде с годинама, а ја пишем да то иде са свеколиком бедом овогјединог живота.

( Čitaj dalje )

ne studiram biologiju pogrešno ste razumeli
pripadam lozi drvenastih ljudi
mogu da pričam sa drvećem bolje i jasnije nego sa ljudima
mogu da pevam s lišćem
granama
lepše i zvučnije nego žicama
moguuuuuuuu
ljuljala me majka Dunja

majka Dunja!
ubio je Testeraš

nije mu bilo dosta krvi
nije mogao sam ni da postigne
zvao ortaka Giljotinu
za pokolj drvoreda
njene braće Jablanova

zasekli me
tada

čujem noćas smetaju braća Platani u Bulevaru
u kom bulevaru?

( Čitaj dalje )

možda ne vidimo očito,
možda preskačemo telefonske brojeve u imeniku,
možda zaboravljamo rođendane,
možda ne vidimo izlazak sunca,
možda ne gledamo ljude u oči,
možda ne vidimo oko sebe,
možda ne čujemo tišinu,
ovo je moja jednostavno obična misao o vama,
zbog vas,
možda sam nešto propustila,
ili mi možda jednostavno nedostajete…
možda jednostavno.

( Čitaj dalje )

Ramena me bole od tereta.Bol mi pritiska dušu i savija na dole.
Nestvarno dotiče stvarno. Pokušavam plivati. Da odagnam sve pokušavam.
Privijam te kao melem na ranu. Prijas tako čarobno.
Želela bih te dodirnuti umornog i pospanog.
Staviti jagodice prstiju na ramena i lagano skliznuti ka nadlakticama.
Da osetis nežnost koju ti želim dati. Isto onako kako i uzimam.
Lagano ispijajući kao gutljaj vina.
Docekati te, zagrliti i dotaknuti vrhom usana obrve.

( Čitaj dalje )

Pronašla sam jednu reč pod jastukom, jutros. Dugo sam takvu reč tražila, uzalud. U senkama, u drvoredima, u zalascima. I onda, najednom, sama se stvorila, kao blagoslov. Bila je tu. Ogrnuta vetrom i tvojim osmehom. Govorila je mnogo toga. Nečujno, nestvarno. Namigivala je šeretski, ozarila me. Pretvarala se čas u jedan, čas u drugi oblik. Znala sam, iako snena. Bila je sve to. Žudnja, potreba, bliskost, ljubav, pripadanje, davanje, ispunjenje. Bila je sve. A opet, samo jedna obična reč.

( Čitaj dalje )

Nekada davno kada smo ja i supruga projektovali neke svoje vizije za budućnost samo onako ovlaš smo se dotakli zaposlenja. Brzo nakon toga sa samo po jednom konstatacijom prešli smo na sledeću temu. Struje mora biti a i škola će uvek postojati .........Električar i profesor .Budućnost zagarantovana

danas je moj grad zadnji put umao dežurnu službu el vojvodine, gotovo je — od sutra prelazim na novi raspored. Ravno petnaest godina sam bio u njoj i osećam se po malo čudno, biće to nov život, vikendi i praznici su moji i moje porodice.

( Čitaj dalje )

Ovo je priča o tome kako trojica
beskrajno talentovanih ljudi traži
onaj samo njima svojstven zvuk.

( Čitaj dalje )